Štampa

 

Историја Крњеуше

Кад је основана парохија Крњеуше?

О томе нема података ни у народном памћењу,  а поготово ни у штампаним дјелима. Свакако да је овдашњи народ  увијек  имао православне свештенике. По ономе што се зна о поријеклу породица најстаријих овдашњих породица, види се да је већ отприје двјеста година било овдје православног народа.

Свакако било га је и прије тог доба али о томе не налазимо нигдје писаног спомена. Тој тврдњи иде у прилог чињеница што се та парохија налази доста близу, свега 5-6 сати хода, од врло старог манастира Хрмна, који је све до Калајског рата (1788-91).  имао велика имања и знатан број калуђера и био вазан црквени центар у овим крајевима.

Могуће је да су ти калуђери послузивали и удаљенија села у околици, као што су баш и села ове парохије. Можда је то баши узрок зашто из тог старијег доба нема никаквог помена о свештеницима ове парохије. Да је у овом крају било православног зивља и у много давнијем времену него што је то задњих двјеста година, за то нам говоре темељи цркве, које се налазе и сасвим јасно још и данас распознају на гробљу у Крњеуши.

Та је црква, сасвим по православном типу окренута ка истоку. Слична развалина налазе се у Крњеши још на једном мјесту, близу садашње цркве и то код куће Миле Карановића пок Стевана. У подруму куће овог Карановића види се комад округлог зида као што је зид код олтара.

Први свештеник ове парохије, за којег се зна, јесте поп Пилип Карановић. Он се родио, по казивању у Лици па је тамо и школу изучио. Цудновато је како се он могао родити у Лици кад су Карановићи зивели на Бобољускама.

Можда се његов отац привремено преселио у Лику, па се он тамо родио. Иза 1800 год пресели се поп Пилип са Бобуљусака у Ведро Поље код Петровца, а одатле је га је презвао спахија у Селиште, најприје у Мало, а мало затим у Велико. Кад је он овдје дошао мора да није било ни једног свештеника, јер се о том ништа не спомиње, него се говори одмах о попу Пилипу као свештенику цијеле ове парохије. Он је слузио ову парохију око 15-20 год.

Негдје око 1821 год.  када су иначе многи православни свештеници у турској царевини страдали, осумњиче Турци и попа Пилипа да спрема побуну те га отјерају у Пркосе, гдје је тад било сједиште власти и објесе га о једној крушци у Понорцу.

Ту је висио цио дан, и обноћ дођу његови укућани те потајно скину његово тијело са вјешала те га однесу кући и сахране на гробљу одмах близу куће.

 

Иза попа Пилипа био је његов син Трибун Карановић од 1821 до 1861 год.   Затим је од 1861 до 1867 год.  био поп Тривунов брат Дамјан.  Од 1867 до 1903 год био је поп Јово Грбић из Рачића, код Бихаћа. Од 1903 до 1909 год био је поп Јован Зорић, рођен у Лици, куд се његов отац био склонио током устанка; отац му је био родом из Пркоса. Од 1909 -10 био је поп Тома Миланковић Из Петровца. Од 1910 свештеник је Петар Рађеновић из Осредака.

Нема се података, на основу којих би се могло говорити о првобитном оснивању села. Мозе се донекле говорити само о порјеклу данашњег становништва. Сама села су врло стара, а данашње становништво није овдје одавно. Најстарије породице тек ако су се пре 200 год.  овамо населиле. Да су та села старија од досељеника види се данас по пашњацима и неким ливадама где се налазе трагови некадасњег обрађивања, а то су разори и јарци.

Предање не зна ниста о томе, да су та земљиста орана, откад је садашње становништво.

Доказ за старину села јесу и називи селиште. А овдје три мјеста носе тај назив и то у Крњеуши Велико и Мало Селиште и Ластвама Селиште, где је кућа Милић Качара. Према духу овдашњег језика селиште означава мјесто, где је некад било село а сад га нема, као што  И колибиште означава мјесто где је била колиба. Отуда су у данашњим селиштима некад била села. Та су села после опустјела те добила назив селиште, док опет нису била насељена,  ал им остао првобитни назив.

О досељеницима

Према свему, што поједине породице о свом порјеклу причају, изгледа да су ови крајеви пре 200 год.  били сасвим или дјелимично пусти, јер у то време ставља долазак најстаријих породица. А о њиховом доласку биле су им куће готово једине. Ако погледамо видјећемо да тај рок пада тачно на крај Аустријско и Млетачког рата против Турака, завршено Карловачким миром(1699год). Отад је просло  нешто више од 200 год. У то вријеме морали су се крајеви са становништвом опустити или се бар посве проредити. Можда је тада због близине бојишта један дио становништва прегазен а други се можда склонио и одселио даље у унутрашњост.

Није искључено да је ту поред православаца зивјело и муслимана. Пошто се тада граница Аустрије, као хришћанске државе примакла уз реку Уну, можда су се ови муслимани осјетили нелагодно међу хришћанима, па се одселили у град међу чисте муслимане.

Тој тврдњи донекле иде у прилог трагови муслиманског гробља близу куће Милића Мрђе у Ластвама.

Како било да је било, чињеница је да су се ту доселиле најстарије од данасњих породица.

У почетку их је сигурно било више, али у оно вријеме није било никакве сталности, то су се неке одселиле на другу страну. Главни узрок тој несталности била је промењива и објесна ћуд бегова као власника земље. Ону су у свако доба могли без икаквог разлога отерати кмета. А посто је било празих кућишта и сами кмети су пробирали и тразили боље кућиште па се тако и добре воље пресељавали. Спахије, на чију су земљу долазили, нису их тјерали већсу се радовали да им неко дође на земљу да не буде пуста. Каткад су сами бегови премамљивали кметове једне од других.

У процесу насељавања сачињава изразиту границу окупацију Босне И Херцеговине од стране Аустро Угарске монархије. Дотле су се насељаваље поједине породице напосамо, а одмах по окупацији населили су из оближњих крајева Лике повеци број породица. Сто је доселило прије окупације, то по народном схватању спада међу старосједиоце, а досељеници послије окупације чине насељенике.

Карановици станују у Великом Селисту(7 кућа), у Долу(1 кућа), у Царсији(2 куце), у Крњеуси(6 кућа), у Рисовцу(4 куце). Сви осим оне 6 кућа у Крњеуси из једне су фамилије и кад су се пре 100 год доселили били су једна кућа. Старесина им је био поп Филип Карановиц, који се доселио поцетком 19 века  најприје у Ведропоље, одатле се доселио на позив спахије најпре му Мало Селисте, а после у велико селисте. И они у Крњеси вјероватно су истог поријекла, само су овамо досли одвојено од оних као засебна породица. Сви славе Св. Ђурђа.

Грбици су потекли од пок. Грбица, који се родио у Рацицу код Бихаца. Овамо је досао као ђак, озенио се од Карановица и иза смрти последњег свестеника од породице Карановиц запопио се и слузио овој парохији. Његова два сина су у заједници као једна кућа. Славе Срђевдан.

Радисици станују у Малом Селисту(5 кућа), у Тарбуцком Долу(3 куце) И Врањеском Долу(3 куце). Они крњеуски Радисици населили су се из Дабаснице пре 200 год и то најпре у Велико Селисте послије пређу у мало. Врановски Радисици доселили су се прије 80 год.  из Далмације. Најпре су неко време били у Раковици, где су сада Манојловици.

На њиховом садасњем куцисту биле су неке Колунџије који ту јако осиромасе па одселе преко планине и тамо се убрзо опораве. Кад се Колунџије одселисе спахије врате Радисице на мјесто њихово јер им горе било пространије и погодније за стоку. Тада су Радисици били врло имуцни и цобам им је на коњу за стоком исао.

Вуцковици су се такође доселили са најстаријим породицама. Они су из Далмације, од Ревеника и Отона. Најприје населили њих тројицу браце на Бравско. Ту се забаве неких 20 год. Али им се на Бравску није свиђало због студени и дивљацности, те се двојица браца одселе у Крњеусу, а један остане и даље на Бравску. Од ове двојице протекли су сви данасњи Вуцковици. Сад их има у Тарбуцком Долу(8 кућа), на Запољку(5 кућа),  у Царсији(2 куце), Рисовац 1 кућа. Сви Вуцковици славе Никољдан, сем једне куце Вуцковица у Рисовцу која слави Ђурђевдан.

Зорици потицу из Далмације, одакле су се једни населили најпре на Бобољуске, а отуда 50 год послије овамо. Други су право из Далмације досли овамо. Они као да су се доселили са најстаријим породицама прије 200 год. Сви Зорици славе Ђурђевдан.

Обрадовици су досли овамо 1879 иза Окупације код Грацака(У Лици). Има их у Тарбуцком Долу 3 куце и у Рисовцу има 4 кућа,  а досли су из Дабаснице такође 1879 год. Сви славе св. Јована.

Ступари су се доселили на Скакавац као и друге најстарије фамилије прије 200 год. Одатле се преселе једни отприлике пре 100 год у Тарбуцки До на куцисте неких Кукоља, који су се затрли од куге. Сад их има у Долу 6 кућа, на Запољку 2 куце и у Царсији 2 куце. Други доселе овамо 70-80 год.  са Скакавца у Ластве, у Мрђин До. Ових има сада 5 кућа И презивају се Јовици.

Дриници станују у Тарбуцком Долу И има их 3 куце. Они морају потицати од Дриница из Вртоца, где их има висе. Не зна се како су И  како овамо досли. Свакако мора њихов долазак падати барем 80-100 год док се данас о томе не зна ниста. Славе св.  Николу(6 децембар).

Латковиц се родио у Вођеници, те је као сирома присао  Зорицу у Крњеуси пре устанка 1875 год. Послије је био у Зелновцу код бега момак, а кад су се тамо населили 1879.  католици добију куцисте па се тамо стално насели. Слави Аранђеловдан.

Крцмари не знају ниста о свом порјеклу, према томе морали би спадати међу најстарије породице. Зиве на Запољку. Има их сада 9 кућа. Славе Св.  Јована.

Војиновица има 2 куце на Запољку, а потјецу из Мазина. Једна се породица доселила пре 40-50 год ради војницке дузности муских цланова а друга 1879. Славе Ђурјдевдан.

Кнезевици су старином са Цвјетица. Док су тамо били имали су на Хрњадима 1000 оваца Једно вриеме 7 год.  није било никаквог снијега те они вец престану косити сјено посто цу овце цјеле године могле зивјети од пасе. Али седме  год удари зима и мецава и они све овце изгубе. Иза тога населе се Кнезевици на Скакавац пре 100-200 год. Ту су били 30-40 год.  а онда се најпре доселе на Рисовско брдо. И ту буду неко време  па пресале отприлике 50-60 год. на Запољак гдје су И сада. Има их 5 кућа . Славе св.  Јована.

Баста се доселио из Удбине 1879 год.

Алтагици зиве  у двије групе:једна на Запољку 2 куце и друга у Крењеуси 5 кућа. Они не знају ниста о својој даљој прослости. Алтагица има јос даље у Вртоцу 5-6 кућа те могуце да су ови и они истог порјекла. Славе Ђурђевдан.

Лонцари потицу од Удбине а доселили су се 1879 год.  Има их свега 3 куце, у Крњеуси 2 и на Салатима 1 кућа. Славе Ђурђевдан.

Сантраци се сада налазе на три одређена мјеста , у Крњеуси(3 куце), на Брду(7 кућа ) И под Гредом (7 кућа ). Кућа им је била у Крњеуси гдје су сада Мандици. У близини њиховој били су Миљуси који оданде некуда селе.

Ђукица има у Крњеуси(1 кућа) и у Рисовцу(4 куце). Крњеуски су родом из Вођенице, а Рисовацки су се доселили прије 100 год из Средње Горе. Крњеуски славе Арханђеловдан.  А Рисовацки Св.  Марка.

Мандици станују у Крњеуси(2 куце) и у Рисовцу(3 куце). Потекли су из Грахова, одакле су се доселили пре око 70 год. Најприје су се смјестили у Рисовцу , а око 1858 кад су Сантраци кренули ка Крњеуси,  пресале се Мандици на њихово куцисте. Рисовацки Мандици одселе се из Грахова најпре у Лијевце, али се отуда брзо врате у Унац. Ни ту не остану дуго него оду у Рисовац(где су Калембери). То је све било 3-4 год. После се одселе њих два брата у Доњи Рисовац, те се један насели на куцу Ђукица, а други на Бокица, односно Кресојино. Од ових Кресоја су двојица погинули у Рисовцу. Онда њихово празно куцисте засједну Мандици. Славе Св. Николу.

Марјановиц у Крњеусу досао је из Марјановица Дола као приводак,  а у куцу Сантрацеву, те се послије овдје И закуцио. Марјановиц у Рисовцу порјеклом је из Смољане, одакле је досао пре 70 год. Слави Св.  Јована.

Момциловици (2 куце)доселили су се од Удбине(Лика) 1879 Славе Св. Ђурђа.

Новаковици су порјеклом од Зрмање(Лика). Отуда су се они доселили прије 200 год.  И сад  у Зрмањи на Попини има доста Новаковица, славе Арханђеловдан. У близини има јос Новаковица, у Колуницу(30 кућа) И у Притоци(10 кућа). Ови су се одселили из Колуница. Овдасњи Новаковици су се разбили у неколико група :У Крњеуси(6 кућа), на Брду 2 куце , у Малом Рисовцу двије куце Новаковица са презименом Сукњевици.

Они нису прави Новаковици него Предојевици. Порјеклом из Рујиске, одатле је њихов предак побјегао јер је убио Турцина те досао у Новаковице И најмио се код њих. Од Новаковица је примио он и његови потомци презиме  и  славу. Сви овдасњи Новковици су прије 60 год зивјели у Крњеси.

Пилиповици су као Кнезевици родом из Цвјетица те су просли истим путем, којим и Костици. Најприје су досли на Скакавац, а одатле послије неког времена у Рисовац. Ту приведу себи и Кнезевице, којима су били ујаци. Одатле оду Кнезевици на Брдо, гдје су се забавили 7 год, па онда оду на Запољак. Пилиповици се преселе из Рисовца у Крњеусу на садасње куцисте. Сад су двије куце, славе св. Алимпија.

Половине су се доселиле прије 60 год из Доброг Села из Лике. Узрок сеобе је бјезање од војницке слузбе. Сад су двије куце у Крњуси и једна  у близини у Рисовцу. Славе Св. Јована.

Дробци су се доселили 1879 од Грацаца. Смјестили су се у Грабовцу. Сад их има 2 куце . Славе Ђурђевдан.

Цераници су такође досли 1869 од Грацаца. У Грабовцу су њихове 2 куце, а у Сеовцу 2. Славе Ђурђевдан.

Милановици су се смјестили на Салатима. Доселили су се 1879 из Лапца. Има их 2 куце. Славе Арханђеловдан.

Колунџија се доселио 1879 из Добросела у Салати. Једна кућа, слави Св. Николу.

Бркљаци станују у Рисовцу на два мјеста :У Малом Рисовцу(3 куце) и у Лузинама(5 кућа). Они су старином с Попине(Лика), одакле су 1815 утекла њих неколико брата из војниства те се населила најприје на Скакавцу. Послије се преселе у Мали Рисовац. Одатле се одселе негде 1875 у Лузине. Славе св. Јована.

Дрљаце су порјеклом са Војевца, одатле су се преселили у Сувају И из Суваје 1856 у Рисовац. Сад су 3 њихове куце на Буковој Коси, а 2 у Гускарици. Славе Св. Трифуна.

Илици станују на Буковој Коси . Има их 4 куце , не бројеци оне двије куце  Сантраца, сто су приведене у Илице и примиле њихово презиме. Они су пореклом из Суваје у Лици. Прије 80-90 год утекне им један Илиц од војниства и настани се висе Петровца. Ту умре, а зена му се уда у Крњеуси за једног Сантраца И приведе са собом синове , кад ови порастосе добисе куце на Буковој Коси, а двије у Гускавици. Славе Св. Трифуна.

Петровици доселили су се 1879 из Дољани. Сад су их двије куце. Славе Ђурђевдан.

Лабуси  доселили око 1800 с Попине. Најприје су  било висе година у најму у Ластвама. Послије купи од једног Карановица куцисте у Рисовцу И тамо се озени.

Рађеновици су се доселили у Рисовац с Оцијева, где их сада има неколико кућа. Но даљом старином они су из Срба(Лика). Доселили су се у Рисовац прије неких 80 год . Има их 4 куце. Славе Ђурђевдан.

Цулибрци су по свој прилици из Гориње или другог села с ону страну планине. Могли су се овамо доселити прије неких 100 год. Има их у Рисовцу, у Гускарици 6 кућа И Ластвама 3 куце . Славе св.  Јована.

Сијани су потекли старином из Прљева у Лици. Одатле утеце један пре 100 год због војниства, те овамо дузе времена био у најму. Затим се окуци у Брестовцу         и врло озгодни. Ту им једне године бег узме и закоље вола као хак од сјена. Они се онда наљуте и напусте куцисте и одселе се у Колуниц. Али тамо сасвим осиромасе, те се опет послије 9 год врате у овај крај. Опет су слузили у најму, док се не смејстисе на садасње место. Има их 5 кућа. Славе Арханђеловдан.

Мирковић је доселио овамо из Колунића прије којих 40 година. Једна кућа, слави Никољдан.

Кантари су старином из Плавна у Далмацији. Њихов отац утекао је прије којих 50-60 година од војништва и населио се на Бравско . Уз устанак 1875.  године повратио се натраг као бјегунац испред турског насиља и умро у истој кући,  гдје се и родио. Жена му се уда за Божу Новаковића  у Кмјеуши. Свега двије  куће,  славе Св.  Луку.

Драгосавац је доселио из Брувна 1879.  Слави Св.  Јована.

Мајсторовиц је доселио из Дољана 1879.  Слави Св.  Јована.

Познићи су доселили из Брувна 1879.  Има их сада 3 куће. Славе Св.  Јована.

Агбабе доселили 1879.  из Грачаца. Двије куће; славе Св.  Стевана Дечанског.

Остојићи доселили из Грачаца 1879. Једна кућа у Рисовцу,  1 у Врановини.  Славе Св.  Николу.

Ћургуз Ђуро станује у Рисовцу као цестар. Родом из Вођенице. Слави Св.  Николу.

Калембери доселили 1879.  из Корјенице. Двије куће; славе Св.  Стевана Дечанског.

Чича доселио из Брувна 1879.  Слави Св.  Николу.

Бјелићи доселили 1879.  из Корјенице. Свега  их три куће. Славе Св.  Јована.

Личине станују у Церовачама . Има их 4 куће. Доселили су 1879.  из  Дабашнице. Славе Св. Луку.

Завиша доселио прије 100-120 г.   из Мазина. Исправа живио заједно са Драгићима,  с којима је у сродству.  Послије  се настани на Лијепој Луци. Слави Св.  Василија Великог .

Ђекићи доселили су из Грацаца 1879.  Има их у Ластвама 3 куће и у Крњеуши једна. Славе Св.  Стевана.

Мијаковић доселио 1879.  на Шеховац из Грачаца. Слави Ђурђевдан.

Качари су се звали прије Ћулибрци  па се по једном свом старом ,  који је био мајстор од каца прозвали Качари. Населили су се доста подавно и то ,  као и остали Ћулибрци,  по свој прилици из Рујишке.

Даљевићи су далеком старином из Далмације,  одакле су населили у Бјелај,  а прије којих 60 година доселили овамо у Ластве. Послије је једна кућа иселила на Врановину у Капетанов До. Ни сад нема него двије куће,  једна у Ластвама,   друга у Врановини . Славе Марковдан.

Манојловићи су доселили 1879.  из Брувна. Има их 4 куће,  у Ластвама једна,  а у Врановини (Раковица) три. Славе Св.  Николу.

Драгићи становали прије 60-70 година сви за Градином,  а једна кућа била у Крњеуши као чардаклија уз бега.  Земљиште око Куле било беличасте те су га обрађивали бегови,  који су стајали у Кули. Кула је имала четири боја,  два у зиду,  а два одозго дрвена. У њој су стајали бегови као власници земље у цијелој околици,  а уједно и као управна и службена власт  за своје кмете. Ту су долазили кнезови на налог и прича казује,  да је по седамдесет штапова кнезовских прислањало у авлији покрај куле. То би хтјело рећи као да је 70 села са својим кнезовима било подложно бегу,  који је у Кули сједио. Биће свакако претјерано. Али можда је у старије доба власништво ових бегова нашироко захватало,  па се послије  удајом и давањем мираза све више сужавало. Кад је шестом деценију 19.  вијека укинуто беглучење и заведена трећина напустили су ови бегови  кулу и земљиште око ње дали за чифлуке  Драгићима,  који из Заграђа преселише овамо . Одакле су Драгићи старином,  не знају ништа да кажу. Једино говоре,  да су се прије звали Кецмани,  па временом предјели име. То је вјероватно,  пошто им је исто крсно име св.  Вартоломеј. Сада их има свега 14 кућа и то код Куле 7,  за Градином 5 и на Врановини 2. Близу куле била су вјесала те се оно мјесто и сад тако зове.

Мрђе доселили су прије 80-90  година побјегавши од војништва. Родом су из Днопоља (Лапац). Нијесу одмах на садашње мјесто стали,  него су промијенили прије тога још два мјеста. Прије њих овдје су били Деснице. Има их данас свега 3 куће. Славе Никољдан.

Совиљи су  у Ластвама поријеклом од Грачаца. Доселио прије 60-70 година  бјежећи од војничке службе. Славе Св.  Николу.

Врањеш потекао од Врањеша из Врањешког Дола. Премакао се овамо због  присилног беглучења. Неколико пута мијењао кућишта. Слави Ђурђевдан.

Шкрбићи знају да нијесу одавно на овоме кућишту јер казују,  да су прије ту били Марјановићи . Али одакле управо потјечу,  не знају. Слуте,  судећи по истом красном имену,  да су потекли од Грбића,  којих има доста у Суваји(Петровачкој). Према томе би могли и они бити из Суваје. Славе Ђурђевдан.

Вулини су по причању доселили овамо прије 100-120 година из Рашиновца. Одавде су неки у току времена одселили преко планине,  а неки из Рашиновца у Змијање.

Ковачевићи старином су из Мазина,  испод Кремена,  гдје их и данас има веома много. Прије отприлике 150 година један Ковачевић,  који је имао петорицу браће убије човјека у Мазину па побјегне у Босну и унајми се на Бравско. Кад му други брат дорасте до војништва побјегне и он овоме брату на Бравско. Ту се  закуће и пожене. Жени једнога од њих било је име Јока, те  се по њој сви њихови потомци прозову Јокићи. Једни су остали на Бравску до данас те се називају правим именом Ковачевићи,  али има их под разним преведеним именима. Но други недуго иза доласка на Бравско крену се и доселе на Врановину ( гдје су данас Јокићи). Сви су се они тада називали Јокићи. Садашњи Јокићи на Врановини приведени су правим Кокићима ( Ковачевићима) На Врановину из Марјановића Дола. Звали су се Грбићи и славе Срђевдан. Они поприме презиме  ових,  медју које су приведени. Послије неког времена одселе сви Јокићи (Ковачевићи) из Врановине. Само остану на мјесту они приведени Грбићи,  но под именом Јокића. Једни од Јокића  Ковачевићи населе у Раковицу,  гдје су и сада Ковачевићи,  а други у Вођеницу,  смјесте се код својих рођака Ковачевића у Малину. Али они су им дошли под промијењеним именом као Јокићи. Но ту на мјесту своје старине и под утицајем тамошњих рођака одбаце презиме Јокић и поприме опет старо Ковачевићи.

Ковачевића има у Раковици 7 кућа. Славе Никољдан.

Совиљи (Софиљи) доселили су се 1879 из Кајана код Грацаца и настанили се у Раковици. Има их сада 8 кућа. Славе Св. Николу.

Сурле доселили су се такође 1879 из Дабаснице, славе Лазареву Суботу. На мјесту гдје су Совиљи, Сурле и Херцег биле су муслиманско беговске куце.

Врањеси су се доселили у Раковицу одозго из Врањеског Дола и то као беговски момци. Сад их има у Раковици 3 куце, а у Врањеском Долу 5 кућа. Даљње порјекло њихово се не зна. Бице да и они спадају у најстарије овдасње породице.

Јевици су исто тако одавна на садасњим куцистима. Старина им се не зна. Прије 50-60 год било их је свега 2 куце , а данас их има 12. Од њих су јос протекле од приводака  по једна кућа у Рисовцу и Брестовцу. Славе Ђурђевдан.

Керкези не знају о својој старевини. Они су одавна на Врановини. Има их 12 кућа. Славе Ђурђевдан.

Јокици види Ковацевици

Плецас доселио 1879 из Брувна. Слави Св. Јована

Радаковици доселили 1879 из Брувна, три куце. Славе Никољдан

Мандиц доселио из Добасице 1879. Слави Никољдан.

Адамовици потицу старином из Далмације. Доселили су се прије 200 год. У сеоби задрзали су се неко време у Унцу гдје и сада има једна кућа Адамовица. Доселили су се овамо као двије породице, које нису биле у блиском сродству. Један дио њих као И потомци имају предјевак Лавоњици. Са Врановине се одселила једна породица на Војевац, те их има и тамо пар кућа.

Данас их има у Горњој Врановици 15 кућа. Славе Св. Јована.

Репац доселио из Куле код Госпица 1879.  Слави Никољдан.

Пјеваци доселили 1879 из Цитлука код Госпица. Двије куце, славе Никољдан.

Тих 76 породица буде данас у границама ове парохије. Некима од њих не мозе се одредити старост ни поријијекло. Или су веома старе или нису имале смисао за цување породицног предања. За прилицан број породица предање говори да су досле пре 200 год и то из Далмације и Лике. Јос веци је број породица које су се доселиле у време досељења оних последњих, прије 200 год па до окупације(1700-1878). Ово су били углавном војницки бјегунци из облизњих мјеста аустријских. Осим тога доселили су се и неке породице из облизњих села, које су протјерали бегови или су се саме оставиле стара куциста и  посла овамо на упразњена. Најмлађе становсниство избило је овамо са окупацијом 1879. Ти су досли одједанпут и то из облизњих мјеста у Лици. Заузели су мјеста гдје су прије били муслимани , као Лонцари у Крњеуси гдје су прије биле три муслиманске куце , Софиљи, Сурле и Херцег у Раковици где је пре било 5 муслиманских кућа. И у  Зелновцу су биле 2 муслиманске куце. На њихово мјесто су досли католици. Други су добили куциста тако да су купили дјелове куциста од старосједиоца, посто су ови имали врло пространа. Насељеници из 1879 су досли овамо као врло богати људи , посто су у Лици скупо продали своју земљу, а овамо су сасвим јефтино купили, само сто су тамо били власници земље, а овамо су постали кметови земље. Осим тога свако од њих је донио несто стоке. Само неколико старинске породице повратиле су се из Лике овамо као зивље са несто имања и стоке. Куце нису затекли ни они као ни новоседиоци, него су морали тада сви да направе најпре какву такву куцу па тек онда у друге послове да залазе. Те су прве куце биле понајвисе од плота. Мало послије замјениле су их куце од цврстог материјала, а има и кућа од камена.

Рад и Привреда:

Становниство се занима као двема главним гранама привреде, тезаклуком и стоцарством. Земљорадња сама не мозе да исхрани овдасњи свијет, него се  мора продавати дио стоке и куповати зито. Сама привреда је на врло ниском степену. О напредном радну не мозе бити ни говора, за орање употребаљава се дрвени плуг И дрљаца. Оре се на разоре са јарцима. Дубина орања 6-10 цм. Сије се из руке. Косидба се врси руцно. Коси се зито и трава осим псенице, која се зање српом и везује у снопове. Врсе се коњима превија лопатом. У новије вријеме употребљава се неколико трактора за цисцење зита. На њивама раде муски али доста зена и деца посебно у новије вријеме, откад су многи муски отисли радити у Америку и Њемацку.

Осим земљорадње баве се неки посебно у Рисовцу и сумским радом као прављење здјела, цијепањем симле, тесањем весала. Има доста мајстора који раде са дрветом И то обицне тезацке послове као покривање кућа.

Зене обављају посао и то вецим дјелом зими. Оне сију конопље, цувају је, киселе, набијају, гребу, преду, варе. Преду и вуну те праве царапе, рукавице и маје.

Први дио историје Крњеуше преузет из Српског етницког зборника Петра Рађеновица  књига